Ко у овој држави данас обраћа иоле пажњу на огромну, остављену и препуштена самој себи младу популацију на српском селу, која га још увек није напустила?
Свеједно је да ли из Београда кренеш према Банату или Бачкој, или се можда упутиш према радјевина и обронцима Сувобора, ако код Пожаревца окренеш волан налево и кренеш према Стигу, па избијеш десно преко Жагубице у хајдук-Вељков Крајину - или ако долином Велике и Западне Мораве опколише Шумадију - па застанеш у било којем селу, увек и готово свуда ћеш видети исту или сличну слику: руинирану градјевину у центру, најчешће код трафо-станице, одмах поред велике раскрснице где застаје локални аутобус, са бандером на коју сељаци каче умрлице за опела и парастосе. Ту је обавезно и црква са травнатом портом, а ако је у атару тог села вођена народноослободилачка борба ту је гарантовано и биста палог борца за кога се све теже може утврдити како се звао. Од историјских демократских промена двехиљадите основна школа у којој сваке године има све мање ђака - више не носи његово име. Ако није окрњена онда су бронзана слова са испраног мермера давно спала или су покрадена, па се тешко може утврдити име храброг револуционара који је положио живот на олтар отаџбине.
Ако нема кафане, то је сигурно због тога што је сеоски фудбалски клуб који је ту некад држао томболу одавно испао из свих лига. Ипак, на поломљеном излогу некадашњег бифеа још се могу видети наслаге лепка и дроњци прелепљиваних плаката естрадних звезда које су гостовале у шатрама на вашару који се одиграва једном годишње у црквеној порти. Једино што ради или боље речено тавори под кровом прокисла грађевине зидане после другог рата по узору и диктату совјетског социјалистичког урбанизма - јесте продавница. То је сеоска сваштара испред које се зими и лети пије пиво, у којој се поред соли, шећера, кафе и јефтиних цигарета може наћи барена сланина у фолији без бар-кодова, понекад банане и поморанџе треће класе, а вероватно и гумени опанци који су се некада производили у Пироту. Обавезно, уз сама улазна врата је омања камара са џаковима прескупог вештачког ђубрива УРЕА 46% Н. Један џак има цену прасета од петнаест кила живе ваге, што није ни чудо јер је уреа дошла чак из Русије, одакле је преко црноморских лука, кроз маржирања најмање пет посредника, плус држава, допремљена сељацима пред ноге. Само да је плате и носе на њиву. Да прихране пшеницу и има да буде 'леба колико хоћеш. Кад би се шалили?
Та велика, разлепљена грађевина на коју мислим некада се звала Дом културе. Често се може разабрати избледели натпис на славолуку изнад зарђалих држача на које су се некада качили заставе земље братства и јединства, и оне црвене на којима је писало: "Пролетери свих земаља - ујединити се". Као и данас, ни тада сељаке нико није помињао, нити их је фермала за било шта - сем кад треба да плате порез или иду у рат. Ту су били први.
Ипак, под крововима тих домова који су грађени кулук и разрезом, сличним злогласном откупу који је у првим и другим петолетка искасапио српско село - догађало се нешто што је личило на друштвени, културни и просветитељски живот. Све до краја седамдесетих, а негде и осамдесетих година - у домовима културе који су се негде звали и задружни домови, макар суботом организовале су се игранке, пројекције филмова, спремале су се приредбе и такмичења у белом везу, извори најбољег фолклора и певача аматера, а гостовала је и понека позоришна трупа. Сећам се да сам као сељачко ђаче у плетеном трикоу, као десетогодишњак први пут у свом животу у сали задружног дома у својој родној Медвеђи гледао Фејдоову комедију "Мале бебе" у извођењу ансамбла нишког Народног позоришта. И данас памтим како сам и колико сам тиме био фасциниран. Можда генерално та чињеница нема никакав значај за било кога другог осим за мене - али често ми пада на памет да је управо та представа у хладној сали са олајисаним подом и великим кубетом поред бине, трајно и дефинитивно определила моју будућу професију и, важније од тога , мој живот.
Где сада, ових дана, када јануарски мраз окива кровове и путеве, да изађе млади човек у селу? Где, сем у кафану - ако је уопште има. Ко у овој држави данас обраћа иоле пажњу на огромну, остављену и препуштена самој себи младу популацију на српском селу, која га још увек није напустила? Некада су то биле задруге које су као носиоци пољопривредних активности имале одговорност и друштвену обавезу да каналишу и усмеравају друштвени и какав такав културни живот на селу. Да ли због тога што су тако лакше владали и држали га у идеолошкој трансверзали једноумља - комунисти су и те како водили рачуна због чега се окупио народ испред дома културе, шта се ту дешава и шта не би смело да се деси. Данашњу демократску власт то интересује само за време избора. Познавао сам једног министра и једну министарку, он је био министар културе а она је била прва дама националног инвестиционог плана. Рођени су у истом селу у којем је годинама велика зграда дома културе зјапила без крова. Није искључено да су и они некада давно у њој певали у хору и примали пионирске мараме. Са те позорнице и ја сам се први пут суочио са публиком и благим очима моје мајке која ме је нетремице гледала и храбрила из трећег реда док сам рецитовао "Ноћ пред полазак" Танасија Младеновића. Ваљда због тога не могу да будем миран. Ваљда сам због тога и написао ову причу, уверен да ће она ипак у будућности имати другачији крај.
Радош Бајић
Нема коментара:
Постави коментар