 |
| Недовршене и пусте виле на све стране |
Промет нам је пао за педесет одсто у односу на претходне године, наши земљаци долазе са све мање пара - каже Милан Рајић, власник мењачнице из Пожаревца. У Смољинца код Пожаревца, селу из кога је готово 80 одсто становника отишло да ради у иностранству, светску економску кризу осећају и локалне кафеџије. Кажу, дијаспорци све мање троше и све краће остају у родном крају.
У кафани Жаба десетак гостију. Испијају врућу ракију.
Некада су остајали и по читав месец, а сада се све свело на недељу дана. Сада избегавају и да се друже. Немају пара за кафану и провод - прича Зоран Марјановић, власник кафане у Смољинца.
Има људи који у Бечу раде за 700 евра - појашњава Светомир Ивић, који је готово три деценије у Аустрији.
Aко муж и жена раде, њихова укупна зарада износи 1.500 до 2.000 евра. С тим парама у Бечу може само да се преживи, нема шансе да се тиме финансира и домаћинство у Србији - говори Светомир, а причу наставља возач комбија који каже да има људи који позајмљују новац да плате превоз и дођу кући!
И ја их често возим на црту, као да држим кафану - поверио нам се возач комбија, који није хтео да се представи уверен да ће колеге да му замере што вози за џабе.
Док је у Аустрији био шилинг, живело се боље, па је могло и више да се заради и гради. Од када је уведен евро, осиромашила је цела Европа, па и ми - прича Воја Пантић, који сада пензионерске дане проводи у Смољинца.
Једно од обележја пожаревачког краја су и велелепне куће наших земљака из дијаспоре. Али, оне су грађене у боља времена, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Њихови власници кажу да им је некада било лакше да их сазидају, него да им данас промене фасаду! О томе сведоче незавршени "замкови".
Те куће уочи Нове године, па све до после Божића биле су раскошно осветљене, и барем једанпут годишње пуне чељади. Сада су сабласно празне, само ту и тамо кроз прозор провири нека седа глава.
Смољиначким сокацима мало ко ове зиме пролази. Промакне тек по који аустријски или италијански пензионер, што се после деценија проведених у туђини скрасио у свом селу. По неким проценама из Браничевског округа на раду у иностранству је готово 50 хиљада душа. Четврту генерацију дијаспораца, која је рођена у Аустрији или Италији, више готово ништа не веже за родни крај њихових дедова и очева. И биће тешко убедити их да су Смољиначки сокаци лепши од Бечких авенија.
У кафани Жаба десетак гостију. Испијају врућу ракију.
Некада су остајали и по читав месец, а сада се све свело на недељу дана. Сада избегавају и да се друже. Немају пара за кафану и провод - прича Зоран Марјановић, власник кафане у Смољинца.
Има људи који у Бечу раде за 700 евра - појашњава Светомир Ивић, који је готово три деценије у Аустрији.
Aко муж и жена раде, њихова укупна зарада износи 1.500 до 2.000 евра. С тим парама у Бечу може само да се преживи, нема шансе да се тиме финансира и домаћинство у Србији - говори Светомир, а причу наставља возач комбија који каже да има људи који позајмљују новац да плате превоз и дођу кући!
И ја их често возим на црту, као да држим кафану - поверио нам се возач комбија, који није хтео да се представи уверен да ће колеге да му замере што вози за џабе.
Док је у Аустрији био шилинг, живело се боље, па је могло и више да се заради и гради. Од када је уведен евро, осиромашила је цела Европа, па и ми - прича Воја Пантић, који сада пензионерске дане проводи у Смољинца.
Једно од обележја пожаревачког краја су и велелепне куће наших земљака из дијаспоре. Али, оне су грађене у боља времена, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Њихови власници кажу да им је некада било лакше да их сазидају, него да им данас промене фасаду! О томе сведоче незавршени "замкови".
Те куће уочи Нове године, па све до после Божића биле су раскошно осветљене, и барем једанпут годишње пуне чељади. Сада су сабласно празне, само ту и тамо кроз прозор провири нека седа глава.
Смољиначким сокацима мало ко ове зиме пролази. Промакне тек по који аустријски или италијански пензионер, што се после деценија проведених у туђини скрасио у свом селу. По неким проценама из Браничевског округа на раду у иностранству је готово 50 хиљада душа. Четврту генерацију дијаспораца, која је рођена у Аустрији или Италији, више готово ништа не веже за родни крај њихових дедова и очева. И биће тешко убедити их да су Смољиначки сокаци лепши од Бечких авенија.
Скуп и пут до куће
У Републици Српској не постоји институција која прати кретања наших људи из дијаспоре према отаџбини, али у појединим срединама може лако да се уочи да је већ неколико година све мање земљака који долазе кући у време празника. Обичан свет то примећује по мањој празничној гужви у Пецалбарска крајевима, аи све је мање аутомобила са страним таблицама који су у ово доба године знали да преплаве Српску.
Славиша Малешевић, 28-годишњак који већ десетак година живи и ради у месташцету код Сиона у Швајцарској ове године је дошао да обиђе родбину у родним Вршанима код Прњавора. За "Вести" каже да је до сада долазио око Нове године и лети за време годишњег одмора, али да озбиљно размишља да такву праксу прекине.
Пут из Швајцарске до Српске аутомобилом веома је скуп, као и сам боравак у отаџбини. Размишљам да летњи одмор максимално скратим како бих могао да будем овде цело време зимских празника - каже Малешевић.
Он напомиње да много наших људи из Швајцарске неће доћи кући за празнике.
Појединци раде на местима на којима је током зимске сезоне највећа гужва и не могу да добију слободне дане. Ако би узели неплаћени одмор, то би био велики удар на кућни буџет. Осим тога, многи не желе на дуги пут са малом децом, или су већ неколико генерација у иностранству, па једноставно у завичају немају кога да посећују - каже
Пут из Швајцарске до Српске аутомобилом веома је скуп, као и сам боравак у отаџбини. Размишљам да летњи одмор максимално скратим како бих могао да будем овде цело време зимских празника - каже Малешевић.
Он напомиње да много наших људи из Швајцарске неће доћи кући за празнике.
Појединци раде на местима на којима је током зимске сезоне највећа гужва и не могу да добију слободне дане. Ако би узели неплаћени одмор, то би био велики удар на кућни буџет. Осим тога, многи не желе на дуги пут са малом децом, или су већ неколико генерација у иностранству, па једноставно у завичају немају кога да посећују - каже
Пресахла помоћ родбини
Око 50.000 Санџаклија ради у иностранству одакле годинама помаже породице на Пештеру, Голији, Рогозни, Тутину, Сјеници, Новом Пазару ...
Рачуна се да годишње из Немачке, Швајцарске, Француске, Холандије, Белгије и других западноевропских земаља у овај део Србије слије неколико десетина милиона евра и да управо те паре одржавају у животу многа пре свега старачка домаћинства. Реч је о огромном девизном приходу од кога живи бар половина овдашњег становништва.
Девизне пошиљке стизале су и из Америке, Канаде, Аустралије. Да није било родбине у иностранству многе овдашње породице, поготову оне у којима је главни хранилац остао без посла, не би имале ни за хлеб - каже Муса Муратовић, незапослени текстилац из Тутина. Ремзо Махмутовић, пољопривредник из околине Сјенице, познаје бар стотинак Новопазараца, Сјеничака и Тутинаца који су радили у "Сименсу" или "Опелу", а остали су без посла. Син Старине Мирка Симовића са Голије радио је у великој компанији у Берлину. А онда је остао је без посла.
Помагао нас је годинама, месечно слао бар по 300 евра. Бојим се да више неће моћи да нас издржава, јер је и он у невољама - каже Мирко Симовић.
Они гастарбајтери који су близу пензије, а уштедели су доста новца, траже могућности за повратак и покретање бизниса у завичају. Неки су заинтересовани за приватизације овдашњих фирми, а неки и за подстицајна средства државе.
Девизне пошиљке стизале су и из Америке, Канаде, Аустралије. Да није било родбине у иностранству многе овдашње породице, поготову оне у којима је главни хранилац остао без посла, не би имале ни за хлеб - каже Муса Муратовић, незапослени текстилац из Тутина. Ремзо Махмутовић, пољопривредник из околине Сјенице, познаје бар стотинак Новопазараца, Сјеничака и Тутинаца који су радили у "Сименсу" или "Опелу", а остали су без посла. Син Старине Мирка Симовића са Голије радио је у великој компанији у Берлину. А онда је остао је без посла.
Помагао нас је годинама, месечно слао бар по 300 евра. Бојим се да више неће моћи да нас издржава, јер је и он у невољама - каже Мирко Симовић.
Они гастарбајтери који су близу пензије, а уштедели су доста новца, траже могућности за повратак и покретање бизниса у завичају. Неки су заинтересовани за приватизације овдашњих фирми, а неки и за подстицајна средства државе.
http://www.vesti-online.com
Нема коментара:
Постави коментар